Koliko nam jedan slučajan susret može promeniti život podsetilo nas je pismo koje je neimenovani muškarac iz Bostona napisao ženi koju je upoznao pre 43 godine i koju mu je, ni ne znajući to, spasila život. Poznavali su se samo sat vremena, nikada se više nisu sreli i znao je samo njeno ime, ali nikada se nije prestao nadati da će je pronaći
Izmoren užasima koje je počinio u Vijetnamskom ratu, nedelju dana nakon što je časno bio otpušten iz vojske, mladi Amerikanac iz Bostona odlučio je sebi oduzeti život veče uoči nove 1972. godine. No, jedan slučajan susret potpuno mu je promenio život. 43 godine posle muškarac je odlučio objaviti pismo na portalu Craigslist u nadi da će pronaći ženu koja mu je spasila život.
Pročitajte dirljivo pismo od kojeg će vas prolaziti trnci. I slobodno zaplačite.
“Upoznao sam te na kiši poslednji dan 1972., istog dana kada sam odlučio oduzeti sebi život. Nedelju dana pre toga učestvovao sam u napadu i iz aviona izbacio 48 bombi. Koliko sam domova uništio, koliko sam života okončao , nikad neću znati. Ali u očima svojih nadređenih časno sam služio svojoj zemlji i s takvim odlikovanjem otpušten iz vojske.
Na jutro stare godine našao sam se u pustom stanu u Bostonu. Kada sam popio bocu alkohola krenuo sam prema vratima i obećao sebi da ću kada se vratim izvaditi iz ormara Smith & Wesson Model 15 i dati sebi otpust kakav zaslužujem.
Satima sam hodao po kiši koja je lila kao luda nadajući se da će kiša isprati osećaj krivice, ali nije. Krenuo sam natrag prema stanu.
Tada sam ugledao tebe.
Sklonila si se ispod balkona Old State Housea. Nosila si balsku haljinu koja je istovrmeneo izgledala kraljevski i smešno. Smeđa kosa stajala ti je na desnoj strani lica, a ramena su ti bila posuta pegama. Nikad u životu nisam video nešto tako prelepo.
Kad sam ti se pridružio ispod balkona pogledala si me svojim velikim zelenim očima i vidio sam da si plakala. Pitao sam se jesi li dobro. Rekla si da si bila i bolje. Pitao sam te bi li željela popiti kafu. Rekla si samo ako ti se pridružim. Pre nego što sam se stigao nasmejati zgrabila si moju ruku i odvela me u Neisners.
Onde smo seli za šank i razgovarali poput starih prijatelja. Smejali smo se jednakom lakoćom kao što smo i plakali i dok si jela pitu od oraha priznala si mi da si verena za čoveka kojeg ne voliš.
Ja sam s tobom podelio više toga o sebi nego što sam mogao i zamisliti. Nisam spominjao Vijetnam, ali osetio sam da si shvatila da u meni sedi teret rata. Ipak, u tvojim očima nije bilo sažaljenja, i zbog toga si mi se svidela.
Nakon sat vremena otišao sam u toalet. Sećam se da sam se konsultovao sa svojim odrazom u ogledalu pitajući se da li da te poljubim, da li da ti kažem što sam nedelju pre učinio iz kokpita tog bombardera. Dok sam se vraćao do šanka srce mi je lupalo čekićem ljutitog sudije i budućnost – naša budućnost – proletela mi je kroz glavu.
Ali kada sam posegnuo za stolom, nije te više bilo. Nije bilo broja telefona. Nije bilo poruke. Ničeg.
Čudno kako je počelo, naše poznanstvo je i završilo. Bio sam utučen. Svaki dan godinu dana vraćao sam se u Neisners, ali nikad te više nisam video. Ironično, tvoj nestanak toliko me mučio da sam zaboravio na to koliko prezirem samog sebe i ideja o tome da sebi oduzmem život nije me više toliko privlačila koliko odlučnost da otkrijem šta se dogodilo u tom restoranu. Nikada se to nisam prestao pitati.
Sada sam star i tek sam nedavno prvi put nekome ispričao ovu priču, prijatelju iz Vijetnama. Predložio mi je da te potražim na Facebooku. Rekao sam mu da sve što znam o tebi je tvoje ime i da si nekad živela u Bostonu. A čak i da nekim čudom naiđem na tvoj profil nisam siguran da bih te prepoznao. Vreme je po tom pitanju okrutno.
Isti taj prijatelj ima vrlo sentimentalnu kćer. Ona me dovela do ovog mesta na internetu Craigslist i Izgubljenih veza. I dok bacam ovaj virtualni novčić u kosmički bunar želja čini mi se da, nakon što sam se milion puta zapitao šta bi bilo i nakon neprospavanih noći, naša veza nije uopšte bila promašena.
Znaš, protekle 42 godine živio sam dobar život. Voleo sam dobru ženu. Odgojio sam dobrog muškarca. Video sam svet. I oprostio sam sebi. I ti si bila izbor svega toga. Udahnula si život u moja pluća jednog kišnog poslepodneva i ne možeš zamisliti koliko sam ti zahvalan.
Imam i teških dana. Supruga mi je preminula pre četiri godine. Sin godinu posle. Puno plačem. Ponekad zbog usamljenosti, ponekad ni ne znam zašto. Ponekad još mogu osetiti miris dima iznad Hanoia. A onda nekoliko desetaka puta godišnje, primim dar. Nebo se smrači, oblaci sakriju sunce i kiše počne padati. I ja se setim.
Zato, gde god da si bila, gde god da jesi, i gde god da ideš, znaj ovo: Još uvek si sa mnom.”
zena.tvbest.rs
0 Comments